U novijoj srpskoj istoriji bilo je mnogo loših ministara kulture. Mnogima se ni ime više ne pamti, većina je zaboravljena, jer je to ministarstvo uvek bilo na margini margine, i postavljalo ljude bez ikakvog kredibiliteta. Mnogi su tu nalazili partijsko uhlebljenje, statirali, sprovodili odluke svojih stranačkih organa, umirivali neizdvajanje u ovoj veoma važnoj oblasti za svaki narod, samo ne za naš.

Bilo je pokušaja u prošlosti da neki poznati glumci vode ovaj resor, sve su to bile improvizacije bez uspeha. Ali, sami kulturni stvaraoci, svojim entuzijazmom, prilježnoću i kvalitetom, stvorili su i održali kulturne tokove u zemlji u kojoj se nijedan posto ne izdvaja za kulturu.

Ali, poslednji i sadašnji aktuelni ministar kulture Nikola Selaković je kruna svih kruna kako ne treba da izgleda jedan ministar, naročito ne kulture. Bahat, osion, nepoznavalac prepotentni. Pravnik koji je (ne) zalutao u tim vodama, koje ne da nisu za njega.

On je postavljen da dokrajči sve napore i rezultate divnih i velikih naših umetnika u svim oblastima, koje i ne poznaje. Ali zna da od Generalštaba, sa sve sedmim pukom, čitav kompleks obesmisli, skine veo zaštite države i pripremi teren za korupciju svojim sektašima. Kušner je, kažu, odustao, ali javiće se oni koji neće, neki iz Dubaija, lažni investitori kao u serijama Siniše Pavića.

To je Selakovićev primarni zadatak, pokrenut je i postupak protiv njega, ali on se brani preko Informera i zna da će biti aboliran.

Samo ne zna da će Narodno pozorište postati narodno, a ne nacističko, i da će umetnici zajedno sa studentima i narodom oterati ovo vremešno zlo nepoznato u novijoj srpskoj kulturi.

Siniša Stojčić

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.