Nedavno sam, na putu iz Skoplja ka Novom Pazaru, prošla kroz deo Kosova i pored jezera koje znam kao Ribarićko. Pre neku godinu saznala sam da je njegov zvanični, srpski naziv, Gazivode. Albanci ga zovu Ujman. Nastalo je pre pedesetak godina pregrađivanjem gornjeg toka reke Ibar. Radili su to domaći stručnjaci i radnici kojih izgleda više nemamo, pa nam svaki puteljak i most grade stranci sa svih krajeva sveta. Prostire se između Zubinog Potoka na kosovskoj strani i naselja Ribariće, u mom rodnom Tutinu.

Septembra 2020. godine, na brani jezera je simbolično postavljena tabla „Jezero Tramp“, kao znak zahvalnosti lokalnih Srba američkom predsedniku za „Vašingtonski sporazum“. Uvlakaštvo sam uvek prezirala, pa mi je drago što taj naziv nije zaživeo. Ribarićko jezero je baš lepo i ogromno. Nikla na njemu i „Novopazarska plaža“, koju su, kao u stara, bolja vremena, uređivali mladi iz raznih krajeva u ORA „Novi Pazar“. Kao što je jezero sa tri imena građeno u druga vremena i u drugoj zemlji čiji građani tada nisu ni pretpostavljati kako će skončati, i da će se problemi i nakon njenog nestanka umnožavati.

Poslednjih dana se među problemima našla i reka Ibar. Opevan u pesmi „Stani, stani Ibar vodo“ valjda neće stati, ali će mu možda biti promenjen tok. Nagovestio je to predsednik Aleksandar Vučić. Da li će time isušiti i deo Ribarićkog jezera, u centralnoj Srbiji? Valjda neće, jer Vučićeva želja je da nanese štetu kosovskim Albancima koji ruše objekte na jezeru sa kosovske strane koje su lokalni Srbi, tvrdi Priština, nelegalno podigli, što Beograd i prozvani demantuju. „Imamo različite razloge za promenu vodotoka Ibra, pa ćemo da vidimo šta će da rade Albanci i kako će da se ponašaju“, mirno i ljutito je izgovorio predsednik pre neki dan. Nevezano sa ovim, Kfor je predao kontrolu na Ibarskom mostu u Kosovskoj Mitrovici kosovskoj policiji. Eto ga novi problem.

U svetu su mnoge zemlje menjale tokove reka, uglavnom zbog gradnji brana i hidroelektrana. Bilo je i ozbiljnih problema između Etiopije i Egipta zbog gradnje džinovske etiopske brane na Nilu. I između Turske i Iraka zbog turskog projekta hidroelektrana Jugoistočna Anadolija koji je doveo skoro do isušivanja nekada moćnih Tigra i Eufrata. Ali niko nije kretao u te projekte sa zvaničnom namerom da kazni komšije. To je Vučićev stil, predizborni potez, „pokrivalica“ za posetu ukrajinskog predsednika ili možda još nešto. NJegova ideja deluje mi potpuno nerealno i glupo. Postoje međunarodni ugovori koji realizaciju čine teškom, a kada se nešto radi sa željom da „komšiji crkne krava“, dosadašnja iskustva pokazuju da uglavnom ne ispadne dobro.

Vučić, dakle, želi da kazni kosovske Albance koji bi, promenom toka Ibra imali ozbiljne probleme sa snabdevanjem vodom i strujom. Ali, voda i struja ne poznaju narode, vere i rase, i logično je da bi bez vode i struje ostali i kosovski Srbi. Kažnjavanje komšija kao političko oružje Vučić je najavio tokom nedavne posete srpskim sredinama u BiH i neki kažu „istorijskim govorom“ u Mrkonjić Gradu. Parafraziraću, ko Srbe Srbima ne zove i ne poštuje, videće svoga boga.

Zaboravlja da neki Srbi komšijske narode često ne zovu njihovim već pogrdnim imenima. Naravno da osuđujem svaku nezakonitu akciju zvanične Prištine protiv preostalih Srba na Kosovu. Kao što sam protiv iseljavanja građana u Beogradu iz jedinog doma koji imaju zbog različitih malverzacija i grešaka investitora ili banaka, tako sam i protiv rušenja na Gazivodama bez sudske odluke. Ipak mi kao Novobeograđanki smeta mnogo više druga stvar. Šta ćemo sa nelegalnom gradnjom na Savskom nasipu? Da promenimo tok Save?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.