Док Црна Гора сања о Бриселу, Загреб јој испоставља све дужи списак захтјева. Од Мориња и которског базена, преко брода „Јадран“, до копнених и морских граница — Хрватска жели да своја отворена питања ријеши прије него што Црна Гора уђе у Европску унију. А Подгорица се налази пред питањем које је много важније од сваког преговарачког поглавља: има ли државу која зна да преговара или власт која ће, у страху да јој не затворе врата Брисела, пристати да јој Загреб одређује границе политичког достојанства?

Хрватска је свој списак од осам захтјева упутила државама чланицама Европске уније, јасно стављајући до знања да очекује рјешавање отворених питања прије црногорског приступања. Загреб, дакле, није остао на дипломатским разговорима и билатералним консултацијама — своје захтјеве уноси у европску преговарачку машину, знајући да се без сагласности свих чланица не може затворити преговарачки процес.

И управо ту лежи суштина проблема. Хрватска је чланица ЕУ, Црна Гора кандидат. Једна држава сједи за столом за којим се одлучује, а друга чека да јој се врата отворе. Та неравноправност Загребу даје политичку полугу коју може користити за притисак, док Подгорици оставља незгодан избор: да брани своје интересе и ризикује блокаду или да попушта, надајући се да ће тако брже стићи до циља.

Али шта вриједи европски пут ако се на њему изгуби способност да се каже „не“?

Шест од осам захтјева Загреб је везао за Поглавље 23, које се односи на правосуђе и основна права. Тражи се одштета за бивше заточенике Мориња, очување спомен-плоче, промјена имена которског базена „Зоран Гопчевић“, расвјетљавање судбине 14 несталих хрватских држављана, процесуирање ратних злочина и рјешавање имовинских права хрватских породица у Боки которској.

Преостала два захтјева односе се на повратак школског брода „Јадран“ и разграничење на копну, након чега би се наставили разговори о морској граници.

Свака од ових тема има своју тежину и правну сложеност. Али када се осам различитих питања обједини у списак који се поставља као услов за улазак у ЕУ, онда то више није само расправа о појединачним споровима. То постаје питање политичке моћи, преговарачке неравноправности и начина на који једна држава користи свој положај унутар Уније.

Загреб, наравно, има право да тражи одговоре на питања која сматра отвореним. Али Црна Гора има право да тражи нешто што би морало бити подразумијевано у односима двије сусједне државе: да се сваки спор рјешава на основу чињеница и права, а не по принципу да јача страна одређује темпо и услове, док слабија страхује да ће сваки отпор платити застојем на европском путу.

Јер ако је довољно да једна чланица ЕУ отвори билатерално питање и повеже га са приступањем, шта онда спречава да се слична пракса настави и сљедећи пут? Данас је то један списак, сјутра може бити други. Данас се тражи промјена назива базена, сјутра уступак у вези са имовином, границом или државном имовином.

Управо зато Подгорица не смије да води политику од случаја до случаја, надајући се да ће сваки уступак бити посљедњи. Мора да зна шта је спремна да прихвати, шта мора да ријеши и шта не може да препусти политичкој вољи друге државе.

Правду не може замијенити политички списак услова. Одштета се утврђује на основу правног основа и одговарајућег поступка, а не на основу тога што је једна страна чланица ЕУ, а друга тек жели да то постане.

Питање которског базена посебно је осјетљиво. Загреб тражи промјену имена објекта који носи име Зорана Гопчевића, а хрватска страна његово име доводи у везу са дешавањима у Морињу. Али одлука о промјени назива морала би да буде резултат транспарентног поступка, утврђених чињеница и одговорности надлежних црногорских институција.

Ако Подгорица доноси такву одлуку зато што сматра да је исправна и оправдана, дужна је да то објасни сопственим грађанима. Ако је доноси зато што јој је предочено да ће у супротном имати проблем са Загребом на европском путу, онда грађани имају право да питају ко заправо доноси одлуке у њиховој држави.

То није позив да се било чија патња негира, нити да се историјске чињенице прикривају. То је захтјев да се не дозволи да политички притисак постане замјена за право и институционалну одговорност.

Посебну тежину имају захтјеви који се односе на школски брод „Јадран“ и границу између двије државе.

Хрватска тврди да јој брод припада на основу Споразума о питањима сукцесије из 2001. године. Таква тврдња мора бити испитана кроз релевантне споразуме и правне аргументе обје стране. Али нико не би смио да очекује да се о државној имовини одлучује само зато што је то постало дио пакета услова за европске интеграције.

Исто важи за границу. Разграничење није техничка ситница коју треба брзо завршити да би се отворило или затворило неко поглавље. Оно се тиче суверенитета, права и дугорочних интереса државе. Сваки споразум мора бити заснован на правној анализи, документима и транспарентној процедури.

Црна Гора не треба да одбија договор само зато што га предлаже Хрватска. Али не смије ни да прихвати договор само зато што јој се поручује да без њега нема напретка ка ЕУ.

То је разлика између државе која преговара и власти која само покушава да отклони препреку до сљедећег поглавља.

Загреб је своје интересе артикулисао и ставио их пред остале чланице ЕУ. Црна Гора сада мора да покаже да и она има своју позицију — не декларативно, него кроз јасне правне аргументе, дипломатску активност и транспарентно обавјештавање јавности.

Влада мора да објасни шта је у захтјевима правно утемељено, шта је предмет преговора, шта захтијева додатну провјеру и на шта Црна Гора не може пристати без озбиљног угрожавања својих интереса. Скупштина мора да контролише тај процес, а не да се државна питања рјешавају иза затворених врата, уз накнадно обавјештавање грађана да је то била цијена европског напретка.

И најзад, мора се отворити питање реципроцитета. Ако Загреб тражи да Подгорица покаже осјетљивост према хрватским жртвама, имовинским правима и историјском насљеђу, онда је сасвим легитимно очекивати да се и сва друга отворена питања између двије државе третирају са истом озбиљношћу, без селективних аршина и политичке амнезије.

Добросусједство не може бити једносмјерна улица у којој једна страна испоставља захтјеве, а друга доказује да је довољно послушна да би напредовала.

Европска унија јесте стратешки циљ Црне Горе. Али управо зато што је тај циљ важан, не смије се претворити у изговор за избјегавање тешких питања и прихватање свега што стигне из Загреба.

Зато се данас не поставља питање да ли Црна Гора треба да буде против Хрватске. Поставља се питање да ли Црна Гора има довољно политичке зрелости да са Хрватском разговара као равноправна држава, а не као кандидат који се плаши да ће му бити затворена врата.

Хоће ли Подгорица заштитити свој образ или ће дозволити да се европски пут претвори у низ уступака које ће грађани сазнавати тек када буду завршени?

Јер највеће понижење не би било у томе да Загреб нешто затражи. Највеће понижење било би да Подгорица на све пристане.

Црној Гори не треба политика ината, али јој још мање треба политика страха. Треба јој власт која ће знати да раздвоји оно што је правна обавеза од онога што је политички притисак — и која ће, када за то постоји основ, умјети да каже и „да“ и „не“.

Брисел јесте циљ. Али државно достојанство не смије бити колатерална штета тог пута.