Земља није савршена кугла. Због сопствене ротације, планета је благо спљоштена на половима, док је у области екватора шира и испупчена. Међутим, ново истраживање показује да чврсти део Земље постаје све заобљенији, и то убрзаним темпом, пре свега услед промена које изазива топљење поларних ледених покривача.

Овај налаз представља још један показатељ утицаја климатских промена изазваних људским деловањем. Праћење промена облика планете може да помогне научницима да прецизније утврде последице губитка леда на Гренланду и Антарктику.

Студија, објављена у часопису JGR Solid Earth, заснива се на непосредним мерењима помоћу глобалног сателитског навигационог система (ГНСС), која омогућавају праћење промена облика Земље током времена.

Ипак, ова мерења имају одређена ограничења. Мерне станице ГНСС система малобројне су у близини Северног и Јужног пола, као и у удаљеним деловима океана, где се одговарајућа опрема мора постављати на плутаче.

Како би превазишао део тих ограничења, Кристофорос Котсакис, професор геодезије на Аристотеловом универзитету у Солуну, развио је нову методу за анализу ГНСС података, која омогућава прецизније сагледавање промена на површини планете.

Његова анализа показала је да су се између 2011. и 2015. године полови издизали, док се испупчење Земље на екватору смањивало. Обе промене износиле су приближно један милиметар годишње.

Иако је реч о веома малим померањима у односу на пречник Земље на екватору, који износи око 12.756 километара, њихов темпо био је већи него крајем деведесетих година. У периоду од 1997. до 2000. године, планета је постајала заобљенија брзином од око 0,5 милиметара годишње.

Поређење ових података указује на то да се стопа промене облика чврстог дела Земље повећава за приближно 0,4 милиметра годишње са сваком наредном деценијом.

Промене су повезане са топљењем поларног леда, које смањује притисак на Земљину кору и омогућава јој да се постепено издиже. Котсакис је овај процес упоредио са тестом за хлеб које се враћа у првобитни облик након што га притиснемо прстом.

Истовремено, повећање масе у области екватора појачава притисак на Земљину кору, због чега се њено испупчење смањује.

Међутим, када се посматрају и чврсти део планете и океани, слика је другачија. Према истраживању, Земља у целини постаје све спљоштенија, брзином од око 0,8 милиметара годишње. Разлог је прерасподела океанске воде, која повећава испупчење на екватору док се маса воде помера из области полова.

Тако промена облика океана надјачава процес заобљавања који се одвија у чврстом делу планете.

Друга истраживања показала су и да овакве прерасподеле масе утичу на Земљину ротацију и могу да је успоре.

Научници промене облика планете прате и помоћу мерења њеног гравитационог поља, које зависи од распореда масе у различитим областима Земље.

Котсакис је утврдио да се резултати ГНСС мерења и подаци о гравитационом пољу не поклапају у потпуности. То указује на то да промене облика Земље и промене њеног гравитационог поља нису потпуно усклађене.

Ипак, комбиновање ове две методе омогућава праћење главних последица климатских промена, посебно топљења ледених покривача на Гренланду и Антарктику, као и промена у расподели океанске воде.

Праћење ових процеса научницима пружа додатни начин да сагледају како климатске промене утичу не само на лед и океане већ и на физичке карактеристике саме планете.